Do kraja 20. veka tekstovi su štampani na specijalnim mašinama za štampanje mehaničkog tipa, a tek 80-ih godina postepeno su počeli da se zamenjuju elektronskim uređajima.
Personalni računari su već u osnovnom sklopu imali funkciju kucanja (na tastaturi), sa mogućnošću njihovog naknadnog štampanja - na perifernim uređajima (štampačima). Kada su široke mase dobile pristup računarima, potreba za mašinama za štampanje je nestala sama od sebe.
Ali da nije bilo ovog drugog, nije poznato da li bi alfanumerički metod unosa informacija naknadno izmišljen i kako bi izgledale moderne tastature. Stoga, kada govorimo o kucanju/štampanju tekstova, prvo treba da se setite istorije štamparskih mašina.
Istorija pisaće mašine
Prvi put štampanjem tekstova i crteža na papiru i tekstilu počelo je u drevnoj Kini. Na to ukazuju arheološki nalazi napravljeni u istočnoj Aziji i datirani u 3. vek nove ere. Noviji zapečaćeni artefakti pronađeni su u starom Egiptu. Njihova starost je preko 1600 godina. Reč je o očuvanim papirusima i tkaninama na kojima su odštampani natpisi i slike.
Ako govorimo o punopravnom štampanju knjiga - ne komad po komad, već masovno (pomoću pečata/šare), onda je ono izmišljeno u periodu od 6. do 10. veka. Autorstvo pronalaska takođe pripada Kinezima, a najranija štampana stvar iz Kine koja je preživela do danas je drvorezna kopija Dijamantske sutra iz 868. godine.
Vjekovima su se štampanjem tekstova bavile samo velike, najčešće državne i vjerske organizacije, a za obične ljude ovaj zanat je bio preskup i nedostupan. Situacija je počela da se menja tek u 18. veku, kada je u Engleskoj izdat prvi patent za prenosivu pisaću mašinu. Mnogi evropski inženjeri su bili angažovani na dizajnu takvih mašina: nije poznato ko je tačno vlasnik ideje.
Ali sasvim je sigurno da je prva komercijalno uspešna (široko rasprostranjena u masama) bila pisaća mašina Skolsa i Glidena, poznata i kao „Remington 1“. Opremljen KVERTI tastaturom, predstavljen je u Engleskoj 1873. godine i označio je početak daljeg razvoja mehanizama za štampanje.
Mnogo ranije, 1808. godine, mehanizam za brzo štampanje je uveo italijanski mehaničar Pelegrino Turi, koji je takođe poznat po pronalasku karbonskog papira. Aparat Turri nije preživeo do danas, ali su papirna dokumenta štampana na ovom uređaju ostala.
Nisu preživele ni pisaće mašine Čarlsa Vitstona, koje je on izumeo 1850-ih, ali ih nije patentirao niti pustio u masovnu proizvodnju. Tako je jedini sačuvani primer „Remington 1“, iako istorija kaže da je on ugledao svetlost tek 150-170 godina nakon pronalaska prvih (ali ne i preživelih) pisaćih mašina.
Sredinom 20. veka električna energija je postala glavna pokretačka snaga, pojavili su se prvi elektromehanički modeli pisaćih mašina. Godine 1973. izašao je IBM Correcting Selectric model sa funkcijom ispravljanja grešaka u kucanju. Omogućava vam da pomerite kočiju nazad i obojite otiske belim mastilom, a zatim primenite nove znakove na njih.
Nova faza
Era elektromehanike u štampanju nije dugo trajala: već 1984. standard za štampanje sa IBM PC-a je standardizovan i globalno distribuiran. Pisaće mašine su svuda počeli da zamenjuju personalni računari sa KST tastaturama opremljenim sa 83 tastera.
Mogli su da promene režim unosa, što je omogućilo prebacivanje između velikih i malih slova. Do 1986. KST tastature su zamenjene prvo DIN uređajima, a zatim tastaturama modela M sa 101 do 106 tastera. Port za povezivanje je zamenjen sa PS / 2, a među tasterima su se prvi put pojavili Vindovs i Menu tasteri.
Moderne tastature su dostupne sa USB priključkom, a pored standardnih, imaju i dodatne multimedijalne tastere. Na primer, dugmad za pojačavanje i smanjivanje jačine zvuka, pretraga, ažuriranje i tako dalje. Štampanje tekstova na njima je što jednostavnije i pogodnije. Signali se prenose na računar skoro trenutno, što vam omogućava da povećate brzinu kucanja do 300-400 karaktera u minuti. Rekord brzine trenutno pripada Mihailu Šestovu, koji je kucao 940 znakova u minuti koristeći dodir.
Ovaj rekord još niko nije uspeo da postigne i nadmaši, ali to nije neophodno. Dovoljno je da otkucate 200-300 karaktera u minuti da biste se smatrali dobrim daktilografom, a brzinu kucanja uvek možete testirati besplatnim onlajn testom.
Možete periodično prolaziti kroz njega da biste posmatrali dinamiku. Sposobnost brzog i preciznog kucanja tekstova je korisna veština koja štedi vreme i trud, a takođe je cene i poslodavci.
